Uginule životinje i klanični otpaci predstavljaju, kako je to već naglašeno, stalnu, potencijalnu opasnost kao mogući izvori infektivnog materijala i kao zagađivači životne sredine. Širenje stočnih zaraza i ogromne materijalne štete koje one mogu da nanesu, kao i mogućnost da pojedine od tih zaraza pređu i na ljude, postalo je problem i briga cele države. Bezopasno uklanjanje pomenutih animalnih otpadaka, kao izvora zaraza, ne može da bude prepušteno volji pojedinaca i njihovom snalaženju. Rešavanje tih problema treba da bude organizovano na naučnim principima, i to kao mera koja obavezuje svakog građanina i svako preduzeće koje ima bilo kakvu vezu sa pomenutim otpacima.
Zato su sva društva već dosta rano nastojala da se zaštite, pa su donosila različite propise, kojima se regulisalo kako i na koji način treba da se postupa sa uginulim životinjama i nejestivim sporednim proizvodima zaklanih životinja.
Na osnovu člana 10., stav 5. Zakona o zaštiti životinja od zaraznih bolesti koje ugrožavaju celu zemlju (Službeni list SFRJ, broj 43/86), Savezni sekretar za poljoprivredu (propisuje) donosi Pravilnik o načinu neškodljivog uklanjanja životinjskih leševa i otpadaka životinjskog porekla i o uslovima koje moraju da ispunjavaju objekti i oprema za sabiranje, neškodljivo uklanjanje i utvrđivanje uzroka uginuća i prevozna sredstva za transport životinjskih leševa i otpadaka životinjskog porekla.
Raniji klanični načini neškodljivog uklanjanja animalnih otpadaka putem zakopavanja na stočnim grobljima, bacanja u jame grobnice ili delimično odnošenje radi prerade u postojećoj kafileriji, ne mogu više da zadovolje savremena gledišta i ekonomski opravdane načine za rešavanje ovih pitanja, jer oni u današnjim uslovima stočarske proizvodnje predstavljaju anahronizam, pa i ozbiljnu smetnju za njen dalji razvoj, a da se i ne govori o sasvim drugim potrebama u vezi sa zaštitom životne sredine.
Značaj neškodljivog uklanjanja otpadaka animalnog porekla može se sagledati sa:
Trenutna epizootiološko-epidemiološka situacija u svetu (prema podacima Svetske zdravstvene organizacije) ukazuje na to da je veliki broj zaraznih bolesti u ekspanziji (slinavka,šap,lude krave..) i da se s pravom može reći da budućnost čovečanstva pripada zaraznim bolestima koje svakim danom sve više uzimaju svoj danak u pojedinim delovima sveta. Sa medicinskog, veterinarskog, ekonomskog aspekta i aspekta zaštite životne sredine najveći značaj imaju, enzotije čiji su izvori vezani za lokalitet u prirodi, takozvane prirodno žarišne infekcije. Za njihovo praćenje širenja i mere iskorišćavanja je potreban veliki broj stručnih profila, a rad na njihovom iskorišćavanju je mukotrpan i dugotrjan. Primer za kompleksnost suzbijanja zoonoze u našoj zemlji vidi se kod suzbijanja bruceloze, besnila, tularemije, trihineloze, Q groznice i drugih zoonoza.
Sve navedeno samo potvrđuje da animalni otpaci predstavljaju sa epizootiološkog i epidemiološkog stanovišta veliku opasnost za zdravlje životinja i ljudi. Samim tim se nameće i potreba sa brzim i efikasnim, a u isto vreme bezopasnim uklanjanjem pomenutih otpadnih materija.
Uginule životinje i nejestivi sporedni proizvodi zaklanih životinja su i zagađivači životne sredine. Animalni otpaci predstavljaju organsku materiju koja se u spoljašnjoj sredini pod uticajem atmosferskih uticaja brzo razgrađuje uz stvaranje gasova neprijatnih mirisa (amonijak, sumporvodonik, merkaptan) i drugih produkata raspadanja (masne kiseline, aromatične kiseline), koji direktno ili indirektno zagađuju životnu sredinu, vazduh, zemljište, vodu. Takva mesta postaju staništa lutalica, glodara, lešinara i insekata.
Ako se pravilno sagledaju svi ovi aspekti, jasno je od kolikog je značaja organizovano rešavanje neškodljivog uklanjanja klaničnih nejestivih sporednih proizvoda klanja i uginulih životinja u cilju sprečavanja širenja stočnih zaraznih bolesti, uspešne zaštite i saniranja životne sredine i racionalnog korišćenja ovih otpadaka.